ПРЕВЕНЦИЈА НАСИЉА И ДИГИТАЛНОГ НАСИЉА

Насиље почиње тишином – зауставимо га разговором!

Насиље није само физички напад. Оно може бити суптилно, дуготрајно и тешко уочљиво. Савремено окружење доноси нови изазов – дигитално насиље, које се дешава путем друштвених мрежа, порука и онлајн платформи.

Насиље је:

грубо понашање, често врло агресивно, траје дуже време, осмишљено је свесном намеромда се одређена особа или група повреди, да јој се нанесе психичка, физичка или материјалнаштета/бол. Понавља се на исти начин, има исти садржај, усмерено је на исти објекат, особуили групу. Изражена је уочљива несразмера моћи којом се дефинише позиција „насилника“ (оног који повређује – има моћ) и позиција жртве насиља (оног који трпи бол/повреду/штету– немоћан је).

Насиље није:

једнократни инцидент који се неће поновити;
пријатељска размирица, свађа или неспоразум;
случај или грешка;
случајно наношење бола;
пријатељско задиркивање;
насилно решавање сукоба између пријатеља исте моћи.

Насиље у школској средини је:

појава када је један ученик или група ученика трајно и учестало изложен/а малтретирањуод стране једног или више ученика, који намерно желе да их физички повреде, понизе илиизложе другим психолошким и социјалним непријатностима.

Врсте насилног понашања (насиља):

Насиље може бити испољено у различитим облицима:

вербално – називање погрдним именима, ругање, омаловажавање, вређање, добацивање, исмевање и др.;
физичко – ударање, гурање, рушење, отимање и уништавање ствари;
социјално – оговарање, избегавање, игнорисање, изоловање, ширење лажи и гласина;
психичко – претећи погледи, гримасе, исмевање, нежељени додири и коментари, ухођење, изнуђивање новца, уцењивање;
сексуално – насиље у којем су повезана физичка и психолошка форма насиља, ачесто и социјална; оно подразумева нежељено додиривање, на нежељен начин и понежељеним деловима тела, изнуђивање сексуалних услуга, принуда на сексуални чин, подвођење итд.

Вербална и свака друга агресивност и/или малтретирање по основу етничке, полне илибило које друге припадности, по боји коже, пореклу, материјалном стању, способностимаили вероисповести такође се сматра насиљем; уколико се не развија толеранција премаразличитостима, ова врста насиља може да прерасте у дискриминацију, а затим и у социјалнуизолацију тзв. „различитих“.

Знаци да дете трпи насиље у школи:

мења понашање: уморно је, повучено, не спава добро, губи апетит, плаче, оштро одговара на питања, раздражљиво,има ноћне море, нервозно је, гризе нокте…
жали се на главобоље, бол у стомаку, заборавно је, смушено, одсутно
боји се изненадних звукова, мрака, физичког контакта
мења уобичајени пут до школе и натраг, касни
вређа, удара, наглих је реакција
има огреботине и модрице, поцепану одећу
настоји да избегне неке предмете (нпр. физичко)
књиге и личне ствари му „нестају“, тражи додатни новац
школски успех слаби
изненада гаси телефон или скрива екран

Ако ваше дете показује било који од ових знакова, не значи нужно да трпи насиље, али треба испитати и ту могућност.

Знаци да дете испољава насиље у школи:

наглих је реакција
има жељу за владањем, за моћи и контролом туђег понашања
показује непријатељство према околини
мањак саосећања
тежи остваривању користи
„високо“ мишљење о себи
ароганција
у такмичењу хвалисав победник/ца, а лош губитник/ца

Фактори ризика за насиље код деце:

Породично окружење:

рани развој без довољно саосећања за дететове потребе,
попустљивост родитеља, без јасних граница понашања,
недостатак одговарајућих васпитних утицаја,
толерисање агресивног понашања и
некритично физичко кажњавање детета.

Утицај вршњака:

Утицај вршњачке групе игра велику улогу у адолесценцији, посебно на формирање ставова и употребе агресивног понашања. Они адолесценти који имају низак квалитет пријатељских дијада су чешће под ризиком да користе насилне облике понашања. Такође, адолесценти који се друже са вршњацима који врше насиље или га одобравају, су под ризиком да и сами почну да користе насилне облике понашања. Значај вршњачких група се огледа и у следећем: унутар групе проналазимо властиту суштину траже своје разлике, али унутар групе која нам даје сигурност (формирање идентитета), осећај припадности, први односи поверења с људима изван породице и подршка код сличних проблема (на родитеље се понекада у адолесценцији гледа као на некога ко је удаљенији и ко не може да се идентификује са проблемом).

Дакле, утицај вршњака је следећи:

моделују насилно понашање,
подстичу на насиље,
слабе кочнице за непожељно понашање и
групна припадност ствара осећај заштићености и смањује личну одговорност.

Утицај медија:

Често и дуготрајно гледање насиља (ТВ, филмови, видео игрице и видео снимци…) подстиче насилно понашање, смањује осетљивост за последице насиља и смањује саосећајност.

Карактеристике друштва:

Систем вредности, уверења,
Стереотипни начин мишљења,
Традиција и менталитет заједнице (толерисање насиља над децом, женама, старима, болеснима, особама са инвалидитетом и/или мањинама).

Шта карактерише оне који посматрају насиље?

љутња и осећај беспомоћности јер не знају шта да предузму
осећање кривице због тога што не реагују
страх од одређених места где се догађају ситуације насиља, где се налазе они којисе насилно понашају
збуњеност, несигурност…

Зашто деца која посматрају сцене насиља не реагују?

Плаше се да ће бити повређени
Плаше се да ће направити нешто што ће погоршати ситуацију
Не верују одраслима
Немају саосећања

Деца често само опонашају научено понашање јер се у њиховим породицама, међу пријатељима и одраслима у окружењу насиљем решавају сукоби и проблеми. Некада стил васпитања у породици може бити подржавајући за насиље. Неки родитељи отворено заговарају насиље као успешан начин решавања сукоба. Сматрају да ће се њихово дете таквим ставом сигурно заштитити од других вршњака који би радо применили насиље као метод за регулисање међусобних односа. Други родитељи заговарају избегавање сукоба и супротстављање насиљу.Због тога велики број злостављане деце или не пријављује насилно понашање одраслима или дуго одлаже да то учини. Таква деца се плаше се да ће још више бити малтретирана ако пријаве насиље или не верују да одрасли уопште могу да их заштите. То охрабрује насилне да буду насилни баш према њима.

Како реаговати у случају да дете пријави насиље?

Сазнање „да вам неко малтретира дете“ многе родитеље толико разљути да пожелемоментално да одјуре у школу и одмах „среде ствари“. Али, то није увек добро решење.

Ево неколико савета:

На насиље не одговарајте насиљем.

Прво обуздајте и савладајте свој бес јер ваше дете усваја обрасце понашања од вас! Да би се ваше дете супротставило насиљу, потребна му је ваша помоћ.

За почетак… Разговарајте с дететом!

Ваше дете каже да трпи насиље. За то је требало много храбрости. Уважите ту храброст.
Озбиљно схватите сваки наговештај проблема. Већ му је довољно тешко јер треба да каже да је злостављано.
Верујте свом детету. Иако њихов доживљај може бити субјективан и пристрасан, деца врло ретко лажу о томе.
Разуверите своје дете. Деца су често уплашена или забринута за осећања одраслих и боје се да их неће више волети, да ће бити љути због тога што им се догодило или да то неће моћи да поднесу. Покажите дасте довољно снажни да чујете од њега што му се догодило.
Нарочито је важно да не изражавате згражавање или гађење.
Не критикујте чак и ако се не слажете с начином на који се ваше дете носи са ситуацијом.
Саслушајте своје дете. Пажљиво слушајте шта вам ваше дете говори о насиљу. Не тражите да каже више уколиконије спремно. Реците детету да сте ту за њега, да вам је драго што вам се поверило и да јеврло храбра одлука да прича о томе. Питајте ко се насилно понаша према њему/њој, када и гдесе то догађало. Сазнајте што више – може ли ваше дете да именује другу децу или одрасле којису били присутни (ако их има).
Не кривите дете које је трпело насиље. Не претпостављајте да је ваше дете учинило нешто што је изазвало насиље. Не реците: „Чиме си изазвао/ла такву реакцију?“
Саосећајте с вашим дететом. Врло је важно ономе ко трпи насиље рећи да није крив за то што се догодило и да вам је драгошто је имао храбрости да вам се обрати. Наиме, веома често се дешава да се код деце развијеуверење да сами провоцирају и наводе особу да према њима буде насилна, па због тога непријављују насиље (то је веома често код инцеста и сексуалног злостављања). Из тог уверењаразвијају осећање кривице које их још више спутава у оглашавању и пријављивањунасиља.
Не реците свом детету да игнорише насиље, тј. да се прави да га не примећује. Дете то може разумети као да ћете и ви њега игнорисати ако је насиљу изложено. Имајте на умуследеће: да је ваше дете било у стању да „једноставно игнорише“ насиље, вероватно вам не бини рекло. Често покушај игнорисања насиља омогућује да насиље поприми озбиљније размере,да дуже траје и да дете више пати јер нема разумевање најближих.
Размислите шта ћете учинити, али не обећавајте да ће све и одмах бити у реду. Немојте само рећи: „Све ће бити у реду, пребродићеш ти то.“ Дете вам се обраћа за помоћ,а ви, можда, немате „праве“ одговоре или не знате како да реагујете.
Не подстичите освету насиљем („Само и ти њега/њу удари!“ или „Врати им!“).Ударање другога вероватно неће решити проблем, а ваше дете може бити кажњено и изложенојош већем насиљу.

Обавезно и увек питајте дете шта оно мисли.

Уверите дете да ћете размислити о томе шта све треба предузети.Договорите се о могућим акцијама.

Одмах затим… Сарађујте са школом!

Договорите се око састанка у школи.
Контролишите своја осећања.
Наводите чињенице о догађају/догађајима (ко, шта, када, где и како).
Позовите разредног старешину и објасните разлог своје забринутости.
Реците разредном старешини све што очекујете да се предузме у вези саосигуравањем безбедности вашег детета у школи.

Закључак: И деци и одраслима треба да буде јасно да се насиљу не можемо супротстављати усамљеним акцијама и тражењем заштите. То тренутно олакшава ситуацију, али и развија нереална очекивања да ће заштита увек „однекуд“ стићи.Трајну заштиту може да обезбеди само организовано и системско супротстављање насиљу на нивоу заједнице, кроз успостављање легалних начина заштите права свих на безбедан живот и сигурно окружење. Ово право пре свега треба да остваре оне групе и појединци који су због неког разлога изложенији, угроженији (деца и одрасли са сметњама, оштећењима, инвалидитетом, старе и болесне особе и друге маргинализоване групе често су изложене и системској небризи, дискриминацији, изолацији и сл.)

Порука ученицима:

Пријављивање није тужакање – то је заштита себе и других.